Direktor Vaterpolo kluba Vojvodina, slavni vaterpolista i reprezentativac podvrgao se još jednoj operaciji ruke koja mu je nakon teške saobraćajne nesreće ostala nepokretna, a od aprila skoro svakog dana pliva po dva kilometra.Jedan od naših najboljih vaterpolista Danilo-Dača Ikodinović nedavno se u Parizu podvrgao još jednoj operaciji desne ruke: mišić iz grudi mu je presađen u ruku, koja je ostala nepokretna posle teške saobraćajne nesreće 27. juna 2008. Te noći je samo čudom ostao živ.

Nezgoda se dogodila na putu Novi Sad-Zrenjanin, u blizini Kaća. Svojim motorom “jamaha” udario je u “jugo” koji je preticao traktor sa cisternom. Skoro svi krvni sudovi na desnoj ruci bili su mu iskidani. Nekoliko dana se nije znalo hoće li preživeti, a vest da je imao saobraćajni udes potresla je celu Srbiju. Zbog teških telesnih povreda dva meseca je bio u bolnici, a od toga je tridesetak dana proveo u komi. Posle više od dvesta hirurških intervencija Ikodinović je poslednjim atomima snage odneo pobedu u utakmici života. Tridesettrogodišnji sportista je po izlasku iz KBC “Vojvodina” i dugotrajnog oporavka lečenje nastavio u jednoj eminentnoj francuskoj klinici. Operacija koju je je imao pre nekoliko nedelja samo je prva u nizu koje treba da uradi u narednih godinu dana. Lekari se nadaju kako će mu tim intervencijama pomoći da ruku, bar delimično, vrati u funkciju. A on je, naravno, u svom stilu, samo tri dana nakon hirurškog zahvata insistirao da izađe iz bolnice.
- Osećao sam se dobro i nije bilo potrebe više da ležim. Čekalo me je dosta obaveza, a i navikao sam na operacije. To mi sad dođe kao da idem kod zubara – kaže Danilo Ikodinović, koji od jula obavlja funkciju direktora Vaterpolo kluba “Vojvodina”.
Kako se snalazite kao direktor, da li vam je ovaj administrativni posao naporniji od aktivnog bavljenja sportom?
- Moram priznati da je napornije biti direktor. U  novom poslu susrećem se sa svakakvim ljudima, svašta moram da slušam, i tek sada vidim koliko ima iskompleksiranih i zlih osoba. Onih dobrih je, nažalost, veoma malo. Kad si sportista, izolovan si od njih, pa nemaju šansu da ti priđu. Mislim na one loše.
Prisustvujete li nekada treninzima?
- Svakog dana. Volim da gledam kako rade, kako se trude ili ne trude. Na kraju, to je moja dužnost. Moram biti upoznat sa svim dešavanjima, a najbolje je kad vidiš svojim očima i čuješ sopstvenim ušima.
Kad ćete, po proceni lekara, osetiti efekte najnovije operacije?
- Ne znam. Imam kontrolu krajem novembra, pa ću tada znati nešto više. Ali, sve ovo je veoma spor i dugotrajan proces.

Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Zoran Ilić, Press, Reuters, Gloria press

Bookmarks